Izgleda da je razvoj ljudskog društva koji se ogleda u fanatičnoj borbi za komfornost krenuo u retrogradnom smeru. Neki učestvuju u toj borbi, dok su drugi odustali ili ne pristaju da se bore. I jednima i drugima se kad tad nameće pitanje smisla. Vaspostavljena otuđenost onemogucava im potragu za smislom i tera ih u samodestrukciju. Svesni ovog problema pokušaćemo da u ljudima koji nas gledaju pobudimo želju da srodniku iz svoje vrste uputi ponekad toplu reč i ponudi srce.

Reč reditelja

 

 

"Životinja je bila tu... gledala me je. Mislim... mislim da smo dugo stajali tako... nepomični, kamene statue... samo smo se gledali. Ja sam više gledao u njegovo lice nego on u moje. Hoću da kažem, ja mogu da se usredsredim i gledam pseće lice duže nego što pas može da se usredsredi i gleda u moje lice, ili lice bilo kog drugog, što se toga tiče. Ali u toku tih dvadeset sekundi ili ta dva sata, mi smo uspostavili kontakt. I evo šta sam ja želeo da se dogodi: Ja sam voleo psa i želeo sam da i on zavoli mene. Pokušao sam da volim, i pokušao sam da ubijem. I jedno i drugo bilo je samo po sebi neuspelo. Nadao sam se... A da zaista ne znam zašto sam očekivao da pas razume bilo šta, a najmanje moje pobude... Nadao sam se da će pas razumeti. Nismo se više ni voleli ni vređali jer nismo pokušavali da dospemo jedan do drugog. Ako smo se do te mere pogrešno razumeli, zašto smo uopšte izmislili reč ljubav?"