Pitanje zločina nije više pitanje prošlosti, ni jednog književnog, pozorišnog junaka. U ovom odvažnom, i inteligentnom čitanju, ukinuta je distanca: mešaju se vremena, nivoi stvarnosti, i umetnosti. U situaciji smo Okrivljenih i Istražitelja. Suočeni smo sa sobom, svojom odgovornošću i izborom. Šta mislimo o Raskoljnikovu i njegovom pokušaju relativizovanja i povlašćivanja izvesnog tipa zločina; da li opravdavamo ono pto je ovaj mladić, pobunjenik sa razlogom učinio; da li bismo to i sami učinili? Pitanje o zločinu u ovoj predstavi nije više prevaziđeno, akademsko, knjiško pitanje. Raskoljnikov i Porfirije Petrovič u TV studiju, to danas odista nije neobično, zar ne! Ankete o zločinu, krivcima i pljački, nije li to naša televizijska, i ne samo televizijska, svakodnevica.

U "Zločinu i kazni" Ivan Cerović i drugari ne tragaju za tajnovitom, polifonom dostojevštinom; traže i prepoznaju sebe, svoje vreme, pitanja koja danas i ovde pokušavaju da raspetljaju. Ono što ne uočavamo golim okom, po neki detalj, lica u krupnom planu, oko ili grčeviti prsti, izdvaja kamera. Studio, ulica, pozorišne daske - rezervisane kao secanje, za Sonju i Raskoljnikova - sve su to "uglovi", perspektive, stanovišta, iz kojih se otvara široko, i tamno polje zločina, kazne, oprosta. Ne kažem da ova predstavica "otkriva Ameriku", ali se u njoj umno i predano traga za licem živog pozorišta i odgovornog života.

Sutradan sam u "Trandi" sreo Porfirija Petroviča, i on mi je otkrio, ako se ne vara, da je tajanstveni vozac Maki Arsenijević, ikono-slikar, prepoznatljiv učesnik u najnovijim burnim zbivanjima... Ali o tome mi Maki nije pričao!