Nešto što i jeste i nije košava. Nešto što i jeste i nije Dostojevski! Nije to baš najbolji dan za putovanje. Ali Višnja Erski iz Udruženja dramskih umetnika Vojvodine je uporna. Reč je, ubeđuje me, o zanimljivom projektu mladih ljudi, pozorišne trupe "2uplo dno". Nije Novi Sad preko sveta, a poslaćemo i kola. Šta mislite da li bi i Ljuba Tadić, legendarni Raskoljnikov sa početka šezdesetih (1953), mogao da dođe. Možda bi ga zanimalo kako mladići danas igraju "Zločin i kaznu", kako oni vide Raskoljnikova, Porfirija Petroviča?

Ispred crkve Svetog Marka, čekaće me, kaže Višnja, vozač, onizak čovek sa bradom, u zelenoj jakni. Ali tu je, u zakazano vreme, više ljudi sa bradama, i u zelenim jaknama. A nema ni Ćirilova, ni ovogodišnjeg selektora Sterijinog pozorja Boška Milina. A kakav sam ja Porfirije Petrovič! Vozač je odlučniji, snalažljiviji. Bez teškoća prepoznaje pozorišnog čoveka koga, inace, ne poznaje. Maki, kako se predstavio, vozač nije brbljiv, ali voli da priča. Malo o Valjevu, malo o pozorištu, o Ljubi Popoviću, ikonama, starim, i osobito, novim političarima. Što smo bliže Novom Sadu, sve smo dublje u priči. Znam da na putu, ljudi vozačima pričaju i ono što ni najbližima ne poveravaju. Dupla dna se otvaraju. Ako ne na mostu, onda na ćupriji! U pričama i kroz priču, svako, manje-više, spontano, nastoji da otkrije duplo dno u kome sagovornik taji svoje zadnje misli, sopstvena dvojstva i dvojnike, duboku, nesaznatu intimnost, mutnu i zabarikadiranu, zapečaćenu strahom i zebnjom od Drugih.

U prostrano belo zdanje Srpskog narodnog pozorišta ulazimo sa zadnje strane, na mala vrata. U maloj, oniskoj kancelariji, sto, oronula pisaća mašina, telefon, nekoliko stolica. Grejalica. Iz ugla miriše gibanica! Za stolom Angelina Miladinović (Sonja), dovršava šminku. Predstava kasni, nije bilo struje, a bilo je i teškoća sa video trakama. Televizija i Dostojevski!