Edvard Olbi je svakako jedan od najznačajnijih dramskih pisaca u SAD. Pored "Zoološke priče" značajne njegove drame su i: "Peščana kutija", "Američki san", i "Ko se boji Virdžinije Vulf". Poslednjih sezona na našim pozorišnim scenama se uspešno izvodi i najnovija drama "Tri visoke žene", kao i njegova dramatizacija Nabokove "Lolite".

"Zoološka priča" po svom nastavku pripada sigurno "zlatnom dobu" avangardne drame. I sudbina junaka ove drame, Pitera i Džerija, upućuju nas na Vladimira i Estragona, iz zacelo najznačajnije drame tog perioda, Beketovog "Čekajuci Godoa".

Apsurdni svet avangardnih drama je svet nasilja, svet ubica i ubijenih, mučitelja i mučenih - svet u kome su svi oni mučenici u zajedničkoj tragediji obesmišljenog čovečanstva. Očigledno je da se svet otkačio od svoje harmonične celine i sumanuto srlja neznano kud.

Tragičnost Džerija i Pitera u ovoj drami su komplementarne prirode, pa i pored animoziteta koji ih razdvaja, jedan drugom su potrebni, da jedan sluša drugog, a drugi da se obraća prvom. Ta simbioza suprotnog u psihologiji otuđenja, ne pravi oštre granice, već teži kompromisu nužnog. Možda sve to deluje paradoksalno pri spoznaji Džerijevog ispaštanja i Piterove ispraznosti u građanski osmišljenom besmislu.

Jedan usamljenik, pun srdžbe i besa, bez ičega, željan ljudske reči, topline i pažnje, ljubavi i prijatelja (Džeri), a drugi je ispunio život savremenim rekvizitima, popunio sve kockice besmisla i ispraznosti.

Ova moderna invarijanta otuđenosti od života i potrebe za njim, svojevrsna je paradigma tragike savremene civilizacije i na žalost njena perspektiva.
Ono što novosadsku "Zoo priču" čini autenticnom je sjajna gluma mladih protagonista Ivana Cerovića i Milorada Kapora koji donose svet apsurdne drame iz jednog novog generacijskog senzibiliteta, lako i prirodno kao svakidašnjicu.